Етнолошка обрада појма "ФРЕСКА" - Петрија Јовичић

Фреска потиче од италијанске речи fresco – свеже. Слика се бојама на зиднoј површини која је прекривена слојевима кречног малтера, коме је додато мермерно брашно. Фреска садржи све елементе слике, али се од штафелајне слике разликује по месту извођења ликовне композиције. Естетска целина смештена је на зид архитектонске целине и омеђена је архитектонским простором који је окружује. Уметник који ствара фреску мора је извести брзо и без грешке. На задњем слоју подлоге се наноси скица композиције црвеном бојом (синопијом). Поједини тонови боје у току самог наношења, у додиру са кречом, губе интезитет, тако да се неке боје накнадно наносе на жељене површине. Постоје две технике фреско сликања – all fresco (фреска на свежем малтеру)и all secco (фреска на сувом малтеру).
Египатска цивилизација обилује мноштвом фресака, које су међусобно повезане.  Ове фреске се одликују снажним ритмом и реалистичким обликовањем. Хоризонталне површине приказа износе сцене из свакодневног живота, лова, риболова, преласка преко воде,  ликове нарикача,  призоре приношења жртава, зачећа, рођења краљице итд. Када су фреске из катакомби пренете на црквене грађевине, пренети су и призори  насликани у катакомбама. Најпознатије фреске настале су у време Римског царства. То су примери најоригиналнијег говора фреске.

Прве гробнице осликане фрескама на териорији Србије нађене су у касноантичкој некрополи у Нишу, у Јагодин-мали. Највероватније су  настале крајем IV века. Изнад три гроба су насликане четри фигуре светитеља (две фигуре представљају  апостоле) и ограда раја са виновом лозом, растињем и птицама. То је најбоље очувана фреско-декорација пронађена у нишким гробницама. У већини осталих гробница сачувани  су само фрагменти слика на малтеру. Улога  декорација у  овим хришћанским гробницама била је учвршћивање вере – синтезом црквених и традиционалних представа и симбола посмарачу је сугерисана идеја боравка покојника у рају, међу хришћанским светитељима и мученицима.  

Учвршћивањем Немањића на престолу,  фреско-сликарство доживљава успон и достиже савршенство. По позиву Великог жупана Немање, из Солуна долазе главни мајстори који подстичу обнову и развој српског фреско-сликарства. Црква проноси култ православља и уводи строгe писане каноне (установљене на Атосу) сликања наративног садржаја фресака (зелено подсликани инкарнат са изломљеном драперијом, окамењени ликови са израженом пластичном моделацијом који лебде испред модре позадине). Углавном су то сцене владарских породица и историјске сцене у вези са Немањином смрћу и преносом његових моштију у Студеницу. На фрескама религиозне садржине насликане су и сцене из свакодневног живота људи средњег века, обогаћене орнаментима, флоралном мотивима и фауном. У иконографском смислу, тематика композиције је хришћанска, са фигуром Христа у централном делу фреске, често окруженог световним ликовима. Уравнотеженост композиције, мирноћа ставова, покрет и пластичност фигура, позиционирање читаве композиције у први план и затварање позадине архитектонским кулисама неке су од битних естетских карактеристика фресака. Велике појединачне фигуре налазе се у доњим зонама. У горњим деловима цркве су композиције великих празника. Најсвечанија места фресака су на златним површинама, док су мање видљивије и мање угледне ликовне површине на плавој позадини.  
Средњовековно српско фреско-сликарство представља ново поглавље у историји уметности. Иако под византијским утицајем, увођењем српских натписа и тема, формира се сликарство са аутохтоним обележјима. Највећа постигнућа у фреско-сликарству Срба настала су у XIII веку на зидним сликама манастира Сопоћани, задужбине краља Уроша I. Фреске приказују сцене Христовог овоземаљског живота и  појединачне фигуре светитеља. Сликарство манастира Сопоћани представља синтезу претходних схватања и искустава пластичног стила XIII века. Сцене су организоване по распореду симетрије фигура које окружују један истакнути средишњи мотив, затим према равнотежи маса, ритму површина, мноштву фигура и покрета, што су карактеристике новог стила   Ренесанса Палеолога. Најлепше фреско-сликарство у Србији са израженим монашким светоназором сачувано је у манастиру св. Апостоли у Пећи. Савршено стилски и складно моделоване фигуре представљају усавршени стил предходне епохе. Најмлађе фреско-сликарство сачувано је у манастиру Ариље (XIII век).

Студеница, Грачаница, Пећка Патријаршија, Сопоћани, Жича, Милешева и многи други манастири осликани у овом периоду одликују се савршенством у извођењу, пластичношћу и  монументалношћу људских фигура и сцена, природним односом фигуре и простора, те зналачким смештањем фигура у доста дубљи простор. Карактеристичне су фигуре ратника под пуним наоружањем, а ратнички мотиви постају посебно изражени након боја на Косову.  Веће је богатство и свежина колорита, декоративних детаља, више је емотивног, наративног и носталгичног.
У историји српске средњовековне уметности фреско-сликарство је значајан ликовни запис, на основу кога се може пратити и историја српске православне традиције. Оне су најстарији очувани примери српског живописа на којима су исписане српске сигнатуре и илустровани догађаји из српске националне прошлости. Манастирске и црквене фреске, које су углавном дела непознатих мајстора, спадају међу најлепша дела светске ликовне уметности. Фреске манастира Милешева се убрајају међу најлепша остварења зидног сликарства средњевековних манастира и цркава Србије, а посебно се издваја чувена фреска Бели анђео.

Литература: Enciklopedija likovnih umjetnosti 4, Portr-Ž. Zagreb: Izdanje i naklada jugoslovenskog leksikografskog zavoda, MCMLXVI; Peić, Matko. Pristup likovnom. 1971. Zagreb: Školska knjiga; Милошевић, Г. 2004. Мартиријум и гробљанска базилика у Јагодин-мали у Нишу. Ниш и Византија II; Popović, I. 2011.Motif of „railing of paradise“ on frescoes from tombs in Jagodin Mala (Naissus) and Čalma (sirmium), Niš and Byzantium X; Rakocija, M. 2009. Peainting in the crypt with an anchor in Niš. Niš and Byzantinum VII, Niš; Јовић, Момир, Радић, Коста. 1990. Српске земље и владари. Крушевац: Друштво за неговање историјских и уметничких вредности; Студеница, 1968. Београд: Новинско-издавачко предузеће Књижевне новине; Бабић, Гордана. 1987. Краљева црква у Студеници . Београд: Просвета, Републички завод за заштиту споменика културе; Благојевић, Милош. 1989. Србија у доба Немањића, ТРЗ  „ВАЈАТ“ – ИРО „БЕОГРАД“.